ОНЛАЈН ИЗЛОЖБА ШОЉА

УЖИТАК УЗ ТОПЛИ НАПИТАК

Предмети из археолошке, етнолошке, примењено - уметничке збирке Народног музеја Пожаревац и приватних колекција

ШОЉЕ ИЗ АРХЕОЛОШКИХ ЗБИРКИ народног музеја пожаревац

Приликом археолошких ископавања и рекогносцирања керамика/грнчарија представља најбројније налазе. Римска керамика је разноврсна и дели се на посуђе за припремање, чување и служење хране или пића, такозвано стоно посуђе. Керамика представља значајан део свакодневног живота античког времена.

Обликовање керамике зависило је од традиције, али без обзира на утицаје које различите културе врше једне на друге, примарни облици не разликују превише. Иако постоје разлике у обликовању, технолошкој изради, структури и орнаментици, шоље су задржавале основни функционални облик. Оне су пратиле културне, економске и друштвене промене, чак и у веома кратком временском периоду. Од праисторије до данас оне су осликавале најтананије делове људске душе.

Осим глине за израду посуђа користио се и метал или стакло, углавном за израду луксузног посуђа. Међутим луксузно посуђе се израђивало и од глине. Овакво посуђе се израђивало од фино пречишћене глине, са примесама или без њих. Површина посуђа је фино глачана (без орнамената) или рељефна (са орнаментима). Израђује се из калупа (терасигилата)  или на витлу. Боја керамике зависи од температуре печења и количине присуства ваздуха приликом печења. У грнчарију спадају различити типови посуда израђени ог глине као што су: лонци, зделе, амфоре, пехари, шоље, мортаријуми, тањири, поклопци, лампе и др.  Шоље, уз зделе, тањире и пехаре можемо сврстати у стоно посуђе. Од посуда које су служиле за послуживање пића, шоље су мање заступљене у односу на чаше/пехаре. Карактеришу их дршке једна или две. Ова карактеристика је заједничка шољама од праисторије од данас.

Шољице из етнографске збирке народног музеја пожаревац

Грнчари су производили шољице за кафу које је користило сеоско становништво. Поред малих шоља правили су и веће које су служиле за захватање воде, јер се раније вода доносила са сеоских чесми или извора и држале су се у већим посудама. Градско становништво је углавном користило порцуланске шољице за кафу које су биле много мање него што су то данас.

Предмети из примењено-уметничке збирке народног музеја пожаревац

Шоље као посуде за сервирање топлих напитака саставни су део оброка одвајкада и као такве постале су цењени део људске културе. Шоље могу бити израђене од стакла, метала, порцелана, глине, дрвета, камена, пластике, алуминијума или других материјала и обично су причвршћене стабљиком, ручкама или другим украсима.

У Србији судови и посуде су испрва израђивани од оскудног материјала и украшавани једноставним техникама, а њихова употреба се сводила само на задовољавање основних потреба. Временом долази до развоја посуда и судова, тако да се јавља све већи број облика и намена, међу којима су и шоље, а промене се огледају и у употреби нових материјала и савршенијих техника израде. Народни музеј у Пожаревцу чува посуђе различите намене, од праисторије, антике, преко средњег века до посуђа које се користило у првој половини 20. века. Посуђе се најпре израђивало слободном руком, да би од млађег гвозденог доба почело да се израђује на витлу. Без обзира на начин израде, материјал остаје исти, слабије или финије пречишћена глина са или без примеса, у зависности од намене посуђа. Посуђе за сервирање течности јавља у средњем веку, најпре као импорт да би се касније појавиле радионице за његову израду. Од доласка Турака на наше просторе посуђе од бакра и месинга постало је незаобилазни инвентар сваке куће, све до половине 19. века када постепено престаје турски утицај и почиње да преовлађује мода са запада. У кућама трговаца, чиновника, интелектуалаца керамичко посуђе увезено највише из средње и западне Европе заузима важно место у породичној презентацији, али и употреби.

У примењено-уметничкој збирци Народног музеја у Пожаревцу сачувано је посуђе за сервирање и конзумирање топлих напитака са утицајима са Истока и са Запада. Сачуван је ибрик за кафу од од бакра, мањих димензија, са капком на врху, као и две бакарне кутије са покопцем са вегитабилним орнаметнима. Овај тип посуђа је служио за држање шећера, познат и под називом ,,шећерњак“. Од друге половине 19. века преовлађује утицај са Запада виђен на шољама и чајнику од керамике произведеним у европским центрима за израду производа од керамике (Француска, Немачка).

Предмети из приватних колекција

Шоље су се најпре увозиле из Кине где је била развијена израда порцелана још од 16.в.п.н.е., кога су одликовали префињеност и провидна белина. Тек када су почетком 18. века и на европском тлу пронађене залихе каолина, фине глине која је основни састојак потребан за прављење порцелана, почела је производња порцеланског посуђа и на старом континенту.

  • Најпре је отворена радионица у Мајсену у Немачкој која је 1861. године, део по део, премештена у Требиштал, где се и данас налази.
  • Средином 18. века каолин је пронађен и у Лиможу у Француској. Прва фабрика порцелана основана је 1784. године у Севру. Производња је стално усавршавана а већ почетком 19. века у Лиможу је прављен најфинији и најбељи порцелан на свету.
  • Прве енглеске фабрике порцелана издвајају се по специфичном начину производње порцелана, тзв. „fine bone china”. Уобичајеним састојцима за производњу порцелана додаје се и коштани пепео, добијен спаљивањем животињских костију. Ова комбинација откривена је половином 18. века, а готово целокупна светска производња оваквог посуђа и данас потиче из Енглеске. Тзв. фини коштани порцелан мекши је од тзв. тврдог порцелана, али је издржљивији од меког порцелана.

Производња керамике једно од најстаријих и најзначајнијих технолошких открића. Представљени експонати покривају периоде од праисторије и антике, па све до најсавременијих примена. Историја израде керамике у Србији представљена је на примерима керамичког посуђа – шоља, и технологија пронађених и сачуваних на територији Пожаревца у оквиру збирки Народног музеја, као и производа из приватних колекција произведених како у нашим фабрикама за израду керамичких производа, тако и у иностраним фабрикама и радионицама. Може препознати посуђе за сервирање и конзумирање топлих напитака настало у некадашњој Југославији, Француској, Немачкој, Италији, Румунији, Аустрији, Великој Британији, Кини, Јапану…

Сет за кафу са мотивом гејше

Кутани Сатсума Егшел (Kutani Satsuma Eggshell Geisha Girl) сет за кафу са мотивом гејше. Овај тип сетова био је у употреби од  краја 19. века до 1950. године.  Посуђе са овим мотивом се такође назива и Посуђе са дамом у кимону (Kimono Lady Ware). Направљено је преко 125 варијанти мотива, али на свима су представе Јапанки у кимонима јарких боја окружене природом или храмовима. Сви ови предмети су ручно сликани до 1920. Сет је из 20-их/30-их година 20. века и купљен је у Француској.

Ручни млинови за кафу

Пржионик за кафу (пржон, пржун) је справа  за пржење кафе у домаћинству.  Сирова кафа ставља се у посуду и окреће изнад ватре док се не испече.

 

Врућ или леден, у кесицама или на мерење, црн или зелен – какав год био, уживање у шољи чаја чин је који се изводи најмање три милијарде пута дневно.

Чај је одиграо многе улоге на светској сцени – јавља се као древно лековито прерађено биље, елемент је културне праксе, извор духовног увида, па чак и катализатор међународних сукоба. Овај свеприсутни напитак постао је тема и у визуелном облику уметности. Проткан кроз  историју збраја дела ликовне и примењене уметности са три континента кроз многе векове, укључујући ретку кинеску керамику и слике, јапанску керамику и графике из 18. и 19. века, енглеске и колонијалне америчке слике, историјске фотографије и документе, прибор за кување и служење чаја, као и намештај из многих земаља са различитих континената…

Средином 17. века поред чаја  европске више класе су у потпуности прихватиле још два егзотична кофеинска пића – кафу и чоколаду. Када је њихов увоз постао приступачнији, и њихова употреба проширила се на општу популацију

Самовар је самокувало од метала за загревање воде потребне за припрему чаја.  Данас је најпознатији у Русији.

Самовар и његови главни делови: отвори за испаравање,  капа за покривање, поклопац, посуда у којој се кува вода,  ручке самовара, резервоар за гориво и горионик,  славина, затварач (вентил) славине,  ручке поклопца. Самовари су обично израђени од гвожђа, бакра, полираног месинга, бронзе, сребра, злата, калаја  или никла. Традиционални самовар се састоји од посуде за воду у дну које је смештена славина а средином пролази вертикална цев која се загрева угљем, шпиритом или електричном струјом и она загрева и одржава воду топлом. Врелом водом, по укусу, се прелива чај. Након одређеног времена је спреман за конзумирање. У старијим временима био је свакоднвни извор топле воде у домаћинствима. Ватра у тим старим руским самоварима се распиривала специјалним меховима. Самовар, више или мање, користе у свим деловима света. Користе га од давнина у Ирану, Турској, на Кашмиру…

Свакодневни пољупци између усана човека и обода шоље непрестано учвршћују њихову везу. Међу свим посуђем једино за шољу ће свако рећи да има своју омиљену, овај однос човека и шоље омогућава да овај облик траје миленијума.