Оснивање Музеја при Пожаревачкој гимназији започето је 1893. године
заузимањем професора Луке Јевремовића који је покренуо, уз помоћ
ученика, ђачких родитеља и грађана, сакупљање предмета за музејску
збирку.
Легални, у правом смислу рад, Музеј је започео са доношењем и
потврђивањем Правила Музеја из 1896. године.
Народни музеј Пожаревац подручни музеј, са 20000 предмета у
осам збирки и седам објеката на пет локација.
Објекти и поставке
у Народном музеју Пожаревац
Лапидаријум
Лапидаријум, смештен у дворишту Музеја, обухвата површину од око
450м2 и саставни је део Античке збирке Народног музеја Пожаревац.
Споменици су изложени на отвореном, распоређени у неколико група у
дворишту музеја. Већина споменика се налази у предњем дворишту, док
је 11 споменика смештено иза музејске зграде.
Језгро данашњег лапидаријума сачињавају споменици који су прикупљани
од 1947. године, и углавном представљају случајне налазе са
територије Браничева, а њихов највећи број потиче из Виминацијума.
Уметничку збирку коју је за живота сакупио, Миодраг Марковић је при
крају живота поклонио Пожаревцу. Легат садржи колекцију од 46 дела
(уља, цртеже, гвашеве и аквареле), као и намештај, књиге,
фотографије, писма, одликовања. Збирка је за јавност отворена 1982.
године.
Уметничку збирку коју је за живота сакупио, Миодраг Марковић је при
крају живота поклонио Пожаревцу. Легат садржи колекцију од 46 дела
(уља, цртеже, гвашеве и аквареле), као и намештај, књиге,
фотографије, писма, одликовања. Збирка је за јавност отворена 1982.
године.
У Пожаревцу је 2004. године у непосредној близини места где је
потписан Пожаревачки мир на брду Тулба постављено спомен обележје од
камених блокова тешких више од 15 тона са циљем да се чува успомена
на овај важан историјски догађај.
На годишњицу овог догађаја постављена реплика царског шатора која
представља веродостојни приказ овог историјског догађаја везаног за
наш крај. Стална изложбена поставка са експонатима у царском шатору
постављена је 27. априла 2012. године.
У оквиру Народног музеја Пожаревац, формиран је 1972. године,
етно-парк на брду Тулба са циљем да се на једном месту прикажу
традиционалне вредности народне архитектуре Браничевског округа.
Објекти постављени у етно-парку су аутентични, пренети са матичне
локације и претстављају типичне облике народног градитељства области
из које потичу.
Народни музеј је у априлу 2011. године добио један од најлепших
изложбених простора у самом центру града, предвиђен за повремене
изложбе, којих је до сада било преко 170.
Неке од значајнијих изложби које су биле представљене јавности у
овом простору су: изложба Миодрага Б. Протића, Миће Поповића, Лазара
Возаревића, Милана Коњовића, изложба графика ,,Пикасо у Пожаревцу'',
итд.
Од свог настанка, па све до хунске најезде 441.године, Виминацијум је имао првостепени стратешки и економски значај у источном Подунављу, а његова улога у војно-политичким догађајима римско-балканске историје, често је била пресудна...
У ,,Кући Добрњчевих” постављена је изложба ,,Култура становања у Пожаревцу у XIX и првој половини XX века” – приказан је ентеријер српске куће која прати развој становања у Пожаревцу у XIX веку све до почетка наредног столећа.
Оснивање Музеја при Пожаревачкој гимназији започето је 1893. године заузимањем професора Луке Јевремовића који је покренуо, уз помоћ ученика, ђачких родитеља и грађана,сакупљање предмета за музејску збирку.
Легални, у правом смислу рад, Музеј је започео са доношењем и потврђивањем Правила Музеја из 1896. године. Тадашњи министар просвете и црквених дела, Љубомир Ковачевић, одобрио је оснивање Музеја потврдом ПРАВИЛА МУЗЕЈА, 3. фебруара 1896. године.
Музеј је те 1896. године у својим збиркама имао сакупљених преко 350 предмета, пре свега нумизматике, али и других. Одмах по оснивању Музеја за чувара (кустоса) одређен је Лука Јевремовић, који је ту дужност вршио пуних десет година. Основни задатак, због којег је музеј и био основан, почео је да се остварује: чување и истраживање старина, пре свега у Пожаревачком округу.
Априла 1907. Музеј је отворио и сталну музејску поставку у посебној просторији гимназије.
Прва зграда Пожаревачке гимназије
извор: архива музеја
У Првом светском рату пропао је највећи број музејских предмета иако је извршена евакуација, а оно што је остало развукли су бугарски окупатори. Током Другог светског рата (1941-1945) Музеј је све време рата постојао и радио под именом Браничевски музеј.
По ослобођењу, септембра 1947. године Музеј је свечано и званично отворен за публику поводом Вуковог јубилеја. Никола Бошковић, пензионисани професор био је постављен за управника.
Пређени пут од 125 година, од гимназијског, преко Браничевског, Окружног, Градског до Народног музеја данас, био је изузетно динамичан (истраживање и сакупљање предмета, излагање и документација, као и сукцесивна конзервација музејских предмета), сведочи о богатој културној баштини овог краја, Браничевског округа.
Данас, Народни музеј у Пожаревцу је подручни музеј, са 50.000 предмета у осам збирки и седам објеката на пет локација.
Главна зграда (страница у припреми)
Лапидаријум
Легат Миодрага Марковића
Шатор Пожаревачког мира
УПОЗНАЈТЕ СЕ СА НАШИМ ПОСТАВКАМА
Етно - парк Тулба
Галерија савремене уметности
Кућа Добрњчевих (поставка у припреми)
Музеј kултурне историје (у реконструкцији)
Лапидаријум
Лапидаријум, смештен у дворишту Музеја, обухвата површину од око 450м2 и саставни је део Античке збирке Народног музеја Пожаревац. Споменици су изложени на отвореном, распоређени у неколико група у дворишту музеја. Већина споменика се налази у предњем дворишту, док је 11 споменика смештено иза музејске зграде.
Језгро данашњег лапидаријума сачињавају споменици који су прикупљани од 1947. године, и углавном представљају случајне налазе са територије Браничева, а њихов највећи број потиче из Виминацијума.
У Лапидаријуму је изложено преко 100 камених споменика, које можемо сврстати у следеће категорије: архитектонска пластика, капители, стубови, надгробни, вотивни и епиграфски споменици, саркофази и монументална скулптура. Лепотом и монументалношћу издвајају се проконески саркофаг са гирландама, стеле архитетонског типа и мермерна скулптура Тогатуса.
Togatus
II век, Viminacium, Чаир
мермер
димензије: 150х 75 х 82цм
Не мали број споменика који због важности и димензија не могу бити изложени у лапидаријуму, налази се у оквиру сталне поставке или су смештени у депо античке збирке. Изложени споменици су различитог карактера и димензија. Хронолошки се могу сместити у период од 1. до 4. века.
Споменици изложени у лапидаријуму пожаревачког музеја, богати су фигуралним представама израђеним у дубоком и плитком рељефу. Приказане су сцене са различитим иконографским садржајима (божанства, генији, митолошке сцене, оружје, Трачки коњаник, Атис, вегетабилни орнаменти, портрети покојника, посуђе, различите животиње).
Такође су видљиви и различити утицаји, као што су италски, хеленистички, малоазијски, на виминацијумски клесарски центар, који има изузетно богату продукцију. Препознају се и утицају панонских радионица. Споменици су израђени како од локалног кречњака, тако и од квалитетног импотрованог мермера из Похорја и са острва Мармарис.
Проконески саркофаг са гирландама,
крај II, почетак III века
Дрмно (Из старог Гимназијског музеја)
мермер
димензије: 180 х 256 х 126цм
Легат Миодрага Марковића
Породица Миодрага Марковића из Београда је 1969. године поклонила граду Пожаревцу легат, спомен-збирку Миодрага Марковића, дугогодишњег југословенског дипломате рођеног Пожаревљанина, чију окосницу чине слике познатих југословенских уметника међуратног периода.
Протекло је десет година од потписивања Уговора о поклону док збирка није смештена у адекватни јавни простор, 1982. године, што је био један од услова породице Марковић за уступање ове вредне уметничке колекције граду. Музеј је за смештај и презентацију збирке добио адаптирану зграду некадашње Музичке школе која се налазила у истом дворишту где и зграда Народног музеја што је допринело целини музејског комплекса.
Портрет Миодрага Марковића
Као имућан човек и дипломата, Миодраг Марковић је целу своју уштеђевину улагао купујући ликовна дела српских сликара, такође, добијао их је и на поклон као пријатељ уметника, често се опходећи и као њихов дародавац који је набављао сликарски материјал у иностранству.
Богато наслеђе прве половине ХХ века донело је ехо утицаја европских градова у којима су школовани уметници, Париза, Минхена, Будимпеште, Прага, видљивог на сакупљеним делима. Аутори из поклон-збирке Миодрага Марковића припадају различитим правцима и поетикама заступљеним у трећој и четвртој деценији прошлог века.
Преовладавају тада актуелна уметничка струјања у виду колористичког експресионизма чији су заступници Бијелић, Коњовић, Петровић, Личеноски, као и поетски реализам и интимизам којим су највише заокупљени Челебоновић, Радовић, Милосављевић, Табаковић и Гвозденовић.
Јован Бијеллић ,,Босански предео''
Шатор Пожаревачког мира
У Пожаревцу је 2004. године у непосредној близини места где је потписан Пожаревачки мир на брду Тулба постављено спомен обележје од камених блокова тешких више од 15 тона са циљем да се чува успомена на овај важан историјски догађај.
Тада је основана Фондација „Пожаревачки мир“ и захваљујући Фондацији у Пожаревцу је 21. јула 2010. године на брду Тулба, а на годишњицу овог догађаја постављена реплика царског шатора која представља веродостојни приказ овог историјског догађаја везаног за наш крај.
Део поставке
Стална изложбена поставка са експонатима у царском шатору постављена је 27. априла 2012. године. Фондација је угашена 2014. године и тада је шатор Пожаревачког мира припао Народном музеју у Пожаревцу.
Оригинални предмети – карте, медаље исковане поводом Пожаревачког мира, као и књиге, чувају се у Народном музеју Пожаревац.
Етно - парк Тулба
У оквиру Народног музеја Пожаревац, формиран је 1972. године, етно-парк на брду Тулба са циљем да се на једном месту прикажу традиционалне вредности народне архитектуре Браничевског округа. Објекти постављени у етно-парку су аутентични, пренети са матичне локације и претстављају типичне облике народног градитељства области из које потичу.
Кућа из области Млаве
У етно-парку се налазе две куће из области Млаве и амбар из Поморавља. Област Млаве обухвата средњи ток реке Млаве. То је брдско-планински предео, богат шумама. Зато је дрвена града била основни конструктивни елемент у изградњи кућа и привредних објеката. Постављањем дводелне и четвороделне куће назначене су фазе развоја стамбене архитектуре у просторном и функционалном погледу. Због конфигурације терена, куће су испод једног дела имале подрум.
Кућа из области Млаве
Додавањем других просторија (собе, оставе или ћилера), а нарочито трема, кућа брвнара у области Млаве доживела је свој пуни развојни облик. Трем је осим функције проширења простора ван куће, имао и естетску улогу која даје карактеристичан печат спољашњем изгледу куће.Тако је равнотежа између функције, конструкције и облика куће у пуној мери дошла до изражаја. На просторни развој куће утицали су друштвено-економски чиниоци, односно, материјално стање и структура породице.
Амбар
Село Лучица, Пожаревачко Поморавље
Око 1864 године
Носилац прогреса у еволуцији народног градитељства је, управо, стамбена зграда, кућа. За разлику од куће, подложне променама, привредне зграде дуже задржавају своју конструкцију и изглед и остају у функцији поред нових стамбених објеката. Такав пример представља амбар из Поморавља. Аутентични објекти постављени у етно-парку указују на вредност народног градитељства друге половине 19. века које је настала спонтано, под утицајем природне средине и друштвено-економских прилика тог времена, са истанчаним осећајем за склад и облик прилагођен потребама и мери човека.
Kuća - brvnara
Галерија савремене уметности
Народни музеј је у априлу 2011. године добио један од најлепших изложбених простора у самом центру града, садашњу Галерију савремене уметности у којој је до сада излагао велики број уметника. Овај изложбени простор предвиђен је за повремене изложбе, којих је до сада било преко 170.
Неке од значајнијих изложби које су биле представљене јавности у овом простору су: изложба Миодрага Б. Протића, Миће Поповића, Лазара Возаревића, Милана Коњовића, изложба графика ,,Пикасо у Пожаревцу”, итд.
У ГСУ излажу и друге установе културе из нашег града, ликовна удружења, удружења грађана, образовне институције.
Кућа Добрњчевих
Објекат у Немањиној 33, познат као Кућа Добрњчевих, изграђен је 1995. године, на месту куће Арсенија Добрњца. Ова кућа представља балкански тип градске куће засноване на оријенталним узорима. Године 1997. основан је Фонд Петар Добрњац, а касније објекат мења име у Кућа Добрњчевих.
Кућа носи име по познатом војводи из I српског устанака, Петру Добрњцу. Народном музеју у Пожаревцу објекат је припао 2002. године и од тада се у њему налази музејска поставка.
Део поставке
У ,,Кући Добрњчевих” постављена је изложба ,,Култура становања у Пожаревцу у XIX и првој половини XX века” – приказан је ентеријер српске куће која прати развој становања у Пожаревцу у XIX веку све до почетка наредног столећа. Кроз архитектуру, етнолошке предмете, ликовну и примењену уметност може се сагледати живот пожаревачке грађанске куће из наведеног периода.
Изложба: Препознај ме по мирису: бочице за парфеме из Виминацијума
Изложба је представила кратку историју парфема, са акцентом на технолошке аспекте Грчке и Рима. Римска култура је илустрована бочицама за парфеме из Виминациума, метрополе римске провинције Горње Мезије, а потом и Прве Мезије (Moesia Superior/ Moesia Prima). Публика се упознала са бочицама из виминацијумске збирке Народног музеја, могла да види систем за дестилацију и пропрати видео садржај о мирисима из Римског цартсва.
Аутори изложбе: музејски саветник-археолог Драгана Спасић-Ђурић, Народни музеј Пожаревац и mr. ph. spec. Мр. пх. Спец. фарм. технологије, Јелена Трифуновић, Апотека Пожаревац.
Сарадници: виши кустос-археолог Оливера Миловић и музејски документариста Маја Шега.
Гост: Ана Ђуричић „Ђуроплов“.
Савременим приступом преко неконвенционалног садржаја публици су преко чоколаде као медија приближени одређени музејски експонати, од далеке праисторије до модерне епохе. Изложба је привукла велики број посетилаца од најмлађих до најстаријих који су имали прилике да се фотографишу са куварском опремом, у амбијенту кафића или уз предимензионирано парче торте.
Аутори изложбе: виши кустос-археолог Оливера Миловић, музејски документариста Маја Шега, музејски документариста Верица Митровић и препаратор Јелена Арсенијевић.
Галерија спомен-збирке Миодрага Марковића
Изложба дечјих радова: Мали салон
Дечији радови настали на ликовним радионицама одржаним у Легату Миодрага Марковића „Модерна уметност виђена очима деце“ из 2015, „Види старо, доцртај ново“ из 2017. и „Направићу ти рам, лепа слико“ из 2020. године нашли су место поред дела реномираних уметника који припадају генерацији између два светска рата са сталне музејске поставке, према којима су деца стварала своје цртеже, рамове и слике.
Аутори изложбе: виши кустос-историчар уметности Марина Радосављевић и кустос-историчар уметности Биљана Милосављевић-Пићурић.
Изложба: Цртежи и слике Милене Чорбић „И би светлост“
У Галерији савремене уметности могла су се видети дела пожаревачке уметнице која је више година стварала у Канади - у њих је уметница уградила своје огромно искуство традиционалних сликарских техника са постмодерним елементима утискујући сопствени стил читљив као метафорички реализам у коме се спајају мисаоност и лепота у надстварној равни.
Организарор изложбе: виши кустос-историчар уметности Марина Радосављевић.
На изложби су представљене мање амбијенталне целине које осликавају грђански идентитет Пожаревца са краја 19. и почетка 20. века – намештај, документарна грађа, лични предмети и фотографије потомака Јована Јеличића, Михајла Миладиновића и породице Димитријевић. Изложба је део нове сталне поставке Етно парка Тулба.
Презентација: Симболи са медаља из колекције о Пожаревачком миру
На постојећој изложби посвећеној Пожаревачком миру закљученом 1718. године дата су објашњења симболичних представа које се налазе на аверсу и реверсу медаља, а која говоре о победи и надмоћи Аустрије над Турском. У Народном Музеју у Пожаревцу се налази 11 медаља са античким и библијским мотивима, 7 различитих и 4 дупликата.
Наступ: Дечји хор „Љиљани“ и Бенд Економско-трговинске школе
Музички наступ дечијег хора „Љиљани“ и Бенда Економско-трговинске школе из Пожаревца био је одржан у дворишту Куће Добрњчевих. Такође, овом приликом најављен је пројекат „Браничево од Пожаревачког мира до Првог светског рата“ за чију реализацију су добијена средства у вредности од 700.000 динара од стране Министарства културе и информисања на конкурсу у оквиру области културног наслеђа за 2022. годину.
Организатори: кустос-историчар Милорад Ђорђевић и организатор туристичке делатности Јелена Миленковић.
ИЗДВАЈАМО
Виминацијум
Од свог настанка, па све до хунске најезде 441.године, Виминацијум је имао првостепени стратешки и економски значај у источном Подунављу, а његова улога у војно-политичким догађајима римско-балканске историје, често је била пресудна...
Култура становања у Пожаревцу
У ,,Кући Добрњчевих” постављена је изложба ,,Култура становања у Пожаревцу у XIX и првој половини XX века” – приказан је ентеријер српске куће која прати развој становања у Пожаревцу у XIX веку све до почетка наредног столећа.
Пожаревачки мир
Рат који је вођен између Аустрије и Турске завршен је миром који је потписан управо у околини Пожаревца 1718. године.
Виминацијум (Viminacium)
Почев од првих истраживања Михајла Валтровића 1882. и Милоја Васића (1902-1903), преко систематских, заштитних истраживања Љубице Зотовић (1973-1997.), па све до данас, вишедеценијски рад археолога на истраживању Виминацијума дао је прворазредне резултате и потврдио да се ради о једном од најзначајнијих археолошких локалитета у југоисточној Европи.
Од свог настанка, па све до хунске најезде 441.године, Виминацијум је имао првостепени стратешки и економски значај у источном Подунављу, а његова улога у војно-политичким догађајима римско-балканске историје, често је била пресудна. Статус стратешког пункта и најзначајнијег трговачко-пословног и културног центра стекао је захваљујући изузетном географском положају, на раскршћу најзначајнијих европских и балканских комуникација и рудоносном хомољско-звишком залеђу које је II до IV века обезбеђивало монетарну и политичку стабилност.
Настанак и развој Виминацијума, главног града римске провинције Горње Мезије, у непосредној је вези са војно-политичким и економским активностима у Царству. Према писаним изворима, у време владавине Августа, Римљани су дошли у средње Подунавље и у периоду од 13. године пре н.е., до краја Августове владавине (14.г. ), започели изградњу утврђења (praesidia ), како би створили сигурну границу у овом делу Царства. Oснивање римске провинције Мезије као граничне области, обично се датује у време Тиберија, у 14. или 15. годину, јер је тада укључена у римски порески систем.
Тачно време оснивања војног логора у Виминацијуму није познато и још увек представља предмет расправа. Почетком I века вероватно је постојао као племенско утврђење, oppidum.
Велика концентрација локалитета из млађег гвозденог доба и континуитет латенске културе на широј територији Костолца, афирмишу претпоставке о келтском пореклу имена Виминацијум, са карактеристичним наставком -acium и основом која се среће у топономастици територија насељених келтским становништвом.
Појасна гарнитура
II-III век, Костолац, Viminacium,лок. Пећине, Г1-160, Ц-2301;
бронза; ливење,искуцавање, пробијање;
копча са оковом: ширина 9,2 cm;висина 3 cm;
НМП 03/3565
Већи стратешки значај Виминацијум је добио тек од Домицијанове владе, у време офанзивне римске политике према Дачанима, што је интензивирало активности на утврђивању дунавске границе, као чврсте војне платформе за освајање Дакије. У низу већих и мањих новооснованих, римских уврђења на мезијској обали Дунава и дунавском залеђу, највећи је био Виминацијум. Након пустошења провинције од стране Дачана 81. и 85. године, Домицијан је био принуђен да предузме низ значајних војних и административних реформи које би одбрану учиниле ефикаснијом. Једна од тих мера је и подела провинције Мезије на два дела, 86 године: Горњу (Moesia Superior) и Доњу (Moesia Inferior). Виминацијум је проглашен за главни град Горње Мезије ( Мoesia Superior).
Од тада, историја Виминацијума тесно је повезана са догађајима и централном политиком Царства. Најпре су то биле дуге и систематске припреме за освајање Дакије, а затим догађаји који су од II до VI века, снажно утицали на политичко-економску историју овог подунавског града.
Играчка-коњић на точковима
II век, Костолац, Viminacium, лок. Више Гробаља, Г1-515, Ц-4361;глина; дводелни калуп, бојење;дужина 19,2 cm; ширина 8,6 cm; висина 13,8 cm
НМП 03/3752
Након Домицијанове смрти, 96. године, Трајан је интензивирао припреме за коначни обрачун са Дачанима. Тај период је обележен обновом постојећих и изградњом нових утврђења, међу којима су Ледерата и Пинкум. У време интензивних Трајанових припрема за рат са Дачанима, као и током ратова ( 101-106. ), Виминацијум је био сабирна база римских легија, а прелазак једног дела римске војске извршен је у његовој близини, код Ледерате.
Истовремено су се одвијали и велики грађевински подухвати на изградњи кључних комуникација које су провинцију повезивале са јужним, западним и источним областима Царства. У изградњи логора и инфраструктурне мреже, поред легије VII Claudia, учествовала је и легија IV Flavia.
Проблем редоследа боравка легија IV Flavia и VII Claudia у Виминацијуму поједини истраживачи решавају на следећи начин: IV Flavia је у Виминацијум дошла одмах по приспећу у Мезију, 86. године, па је затим око 89. године премештена у Аквинкум, док је у Виминацијум доведена VII Claudia, која је пре тога могла бити стационирана на доњем Дунаву.
Натписи из II и III века који се односе на легију IV Flavia, повезују се са периодима када је она замењивала легију VII Claudia која је учествовала у ратовима на Истоку.
Фењер (laterna, lanterna)
I - прва половина II века, Г1-24, Ц-6384,
лок. Пећине, НМП 03/5821
Активно укључивање у римску цивилизацију, друштвено- политички систем и организацију, динамична комуникација са развијеним друштвима Запада и Истока, убрзали су развој и донели квалитативне новине. Осим тога, робовласнички односи и стабилна економска база стварана током неколико миленијума развоја праисторијских и протоисторијских култура на природно изузетно богатој територији, допринели су да Виминацијум постане најзначајнији војно-политички и економски пункт и највеће градско насеље на доњем Дунаву.
У првим деценијама II века космополитска политика Хадријана и гесло Pax Romana, дали су велику слободу регионалним подручјима. Међу њима је био и Виминацијум који је 117. године, за време Хадријана, стекао статус града са ограниченим римским правима ( Municipium Aelium Viminacium ) и постао највећи и најразвијенији град у провинцији. Истовремено је основана, независна и цару подређена, рудничка област у Пинкуму (Велико Градиште), чиме су створени предуслови за даљи политички и економски просперитет читаве браничевске области.
Крчаг
I-прва половина II века, Костолац, Viminacium, лок. Пећине, Г1-24, Ц-6402; стакло; слободно дување;висина 17 cm; пречник обода 6,1 cm; пречник дна 4,8cm
НМП 03/3787
Период III века, посебно је буран у политичкој и економској историји Виминацијума, обележен значајним војним активностима на Истоку које су пратиле и велике економске тешкоће. У таквим околностима, значај виминацијумских трупа као и његови свеукупни војни и привредно-економски потенцијали, представљали су фактор стабилности и одржавања Pax Romana.
Након динамичног просперитета током династије Севера (193-235.) и Каракалиног едикта из 212. године, у време Гордијана III, 239. године , дошло је до промене у правном статусу града који је проглашен за колонију (Colonia Viminacium), са правом ковања локалног новца.
Ови догађаји били су од пресудног значаја за политичко-економску стабилност у време појачаних војних активности на одбрани балканских провинција.
Од четврте деценије III века, Виминацијум је пружао значајну помоћ војним трупама и бројним царевима на путу ка Истоку или по повратку у Рим.
У таквим околностима, елитне војне трупе и економски центри Виминацијума, са значајним рудним залеђем и ковницом новца изузетне емисионе моћи, постали су један од најзначајнијих фактора стабилности Империје.
Криза која је потресла Царство у другој половини III века делимично се разрешила у близини Виминацијума, победом Диоклецијана над Карином 284. године, којом је започела владавина балканских царева, и материјална и духовна обнова ослабљеног Царства.
Боца
I-прва половина II века Костолац, Viminacium, лок. Пећине, Г1-24, Ц-6397; стакло; слободно дување; висина 15,8 cm; пречник обода 8,5 cm; пречник дна 13,8 cm; НМП 03/3785
У IV в. Виминацијум је епископско седиште са потврђеним епископима, Амантином и Киријаком из 343/344. и 356. године.
Хунска разарања, 441. године прекинула су економски и културни просперитет Виминацијума. Након тога, његову територију су населила германска племена која су у својству федерата, учествовала у одбрани Царства. Културне промене документују откривене некрополе германске популације на лок. Бурдељ и Више гробаља. После великог разарања, избегло становништво се враћало у разрушен град, а виминацијумски радионички центри су наставили своју производњу прилагођену новим друштвеним околностима.
У време Палеовизантије, за време Јустинијана ( 527-565.), Виминацијум је обновљен као рановизантијски Виминакион под јурисдикцијом Primae Justinianae. Његову изградњу помиње Прокопије. Остаци рановизантијског бедема из VI века, са две куле у функцији преграде између водотокова Млаве и Дунавца, археолошки су поуздано потврђени на локалитету Светиња.
Крајем 584. године Виминацијум су заузели Авари. Око 600-те године поново се помиње као византијска војна база у рату против Авара, северно од Дунава.
Насељавање Словена током VII века означило је гашење овог великог мезијског града. Насеље Костолац носи назив по римском, castellum-u, на чијим је рушевинама словенско становништво формирало своје насеље.
Минђуша
III век,Костолац, Viminacium, лок. Пајића салаш; злато, ахат; бисери, ливење, искуцавање, лемљење;висина 3.5 x 1,4 cm; камеја 1,9 x 0,8 cm; тежина 3,96 gr
НМП 02/23
О значају који је Виминацијум имао у сектору подунавског лимеса сведоче бројне царске посете које су резултирале великим инвестицијама у градњи и обнови јавних здања и инфраструктурних система. На путу од Запада ка Истоку, и при повратку, најчешће у вези са војним операцијама, у њему су боравили: Хадријан, М. Аурелије, С. Север, Каракала, А. Север, Гордијан III, Филип Арабљанин, Т. Деције, Т. Гал, Емилијан, Диоклецијан, Константин, Констанције, Јулијан и Грацијан.
Јединственост Виминацијума чине његове некрополе и преко 30,000 откривених предмета, на основу којих се у потпуности реконструише материјални и духовни живот античког човека и динамичне интеркултуралне везе овог града са другим регионима Царства, у периоду од I до VI века. Они представљају основ за проучавање римске провинцијске културе на територији Србије. На ширем плану, они се указују као драгоцена сведочанства о романизацији и новим цивилизацијским стандардима које је на просторе Браничевског округа донела античка цивилизација.
Драгана Спасић Ђурић
Музејски саветник - археолог
Христов монограм
трећа деценија-средина IV века, Костолац, Viminacium, лок. Пећине,
Г-5517; фреска; ширина 1, 65 и 0, 63 m; висина 1, 54 m; дебљина 2 cm
НМП 03 / 4054
Култура становања у Пожаревцу
у XIX и првој половини XX века
У првим деценијама XIX века задржавају се оријенталне навике у опремању простора – соба је опремљена миндерлуцима за спавање, омањим асталчићима и столицама, сталажама за шољице, тацне, чаше, ћилимима на патосу. По доласку Турака на српску територију почињу да се негују разни занати, посебно обрада дрвета и метала (бакар, сребро). Кујунџије израђују посуђе од метала за свакодневну употребу (сахани, тепсије, ибрици…) који носе оријенталне утицаје у обради.
Кујунџије-златари раде у техници гравирања, цизелирања, инкрустрације и тауширања, са арабеском, шаром од испреплетених геометријских и биљних форми, као главним мотивом. У XVIII и XIX беку цветало је дрворезбарство у којем су се уметници – резбари остварили нарочито кроз биљни орнамент (представа човека је била забрањена у уметности). Декоративна пластика у дрвету налазила се како на исламским јавним зградама и богомољама, тако и у приватним кућама, нарочито на вратима и таваницама.
Украшавани су још долапи, трeмови, намештај са мотивима флоралног и геометријског порекла (шестокраке звезде, криве линије сличне змијама, стилизовани цветови…).
Чаша алпака
H-10cm, R-7,5cm, r-4 цм
Постепено потискивање оријенталног начина живота од средине XIX века променило је стару структуру породичних домова и њихов начин опремања. Приватни простор постепено добија европски изглед. Пошто није постојала домаћа производња, намештај се увозио из средње Европе, најчешће из Беча и Будимпеште.
Стилске особености експоната уклапају се у стилове историцизма, тзв. „неостилове“ или намерно подражавање претходних уметничких епоха. Од средине XIX века, па све до појаве сецесије, у примењеној уметности носталгична веза за ранијим стиловима је била веома јака, те настају стилови израсли на темељу готике, ренесансе, барока, рококоа. У витринама су биле смештене породичне драгоцености, али и симболи друштвеног положаја.
Имућније породице наручују слике којим украшавају станове, најчешће репрезентативне портрете својих чланова. Осим слика, на зидовима висе и фотографије и друге породичне меморабилије. Често се качи оружје поштованих предака, који су се прославили у борбама. Тако, приватни простор у XIX веку добија и јавну намену са циљем да пружи одабране информације о власнику куће и члановима његове породице.
Бокал
крај XIX века стаклo, H-31,5 цм
Марина Радосављевић
Виши историчар уметности
Art Deco стил у стамбеној култури Пожаревца
Трпезарија
Art Deco стил, почетak ХХ века
У првој половини 20. века, нарочито у међуратном периоду, многе пожаревачке породице своје домове опремале су намештајем Art Deco стила. То је био модеран стил, који се веома брзо проширио по Европи и Америци. Поникао је у Француској, непосредно пре Првог светског рата, као одговор на сецесију. Одликује се лаганим дизајном, елеганцијом, високим сјајем и употребом једноставних линија и чистих боја.
У изради намештаја користило се квалитетно дрво обложено полираним и лакираним фурниром. Од тада, историја Виминацијума тесно је повезана са догађајима и централном политиком Царства. Најпре су то биле дуге и систематске припреме за освајање Дакије, а затим догађаји који су од II до VI века, снажно утицали на политичко-економску историју овог подунавског града.
У то време, Пожаревац јe био значајан економски и културни центар, захваљујући развоју трговине, занатства, угоститељства, почецима индустријализације, као и духу једног образованог грађанског слоја, који се школовао или стручно усавршавао у западноевропским државама.
Даница Ђокић
Музејски саветник - етнолог
Пожаревачки мир
Пожаревачком миру претходио је аустро-турски рат 1716-1718. године који се водио између Аустрије и Млетачке републике са једне стране и Турске са друге стране у областима где живи српски народ. Чувена битка за Београд била је 15. августа 1717. године. Турску војску од 150 000 војника предводио је Халил паша, велики везир, а аустријску војску Евгеније Савојски. У тој бици Турци су били поражени.
Мировни конгрес започео је 5. јуна, а завршио се 21. јула 1718. године под шаторима на брду Сопот. Било је девет седница, а посредници су били Енглеска и Холандија. Аустрију су заступали фон Вирмонт и Талман, Турску Ибрахим-ага и Ахмед-ага, Млетачку Републику Карло Руцини. По одредбама Пожаревачког мира читава Северна Србија до Западне Мораве припала је Аустрији. Пожаревац је тиме све до 1739. године био под аустријском окупацијом.
Карта Краљевине Србије после потписивања Пожаревачког
мира
„Victorien der Christen wider den Erbfeind“,
аутор: Габријел Боденер, Аугзбург, после 1718. године.
После рата Аустрија је добила Банат, узан појас Босне поред Саве, Северну Србију и Малу Влашку. Поред тога са Турском је закључила Прву трговинску конвенцију, према којој је могла постављати своје конзуле у турским градовима. Трговци су добили потпуну слободу кретања и пословања. Млетачка Република је овим миром изгубила свој некадашњи значај и утицај на Леванту и тиме постала другоразредна поморска држава у Европи.
Аустрија је поводом закључења Пожаревачког мира 1718. године исковала 21 медаљу према Хугу Вајферту, нумизматичару, које су својим рељефним приказом уметничко сведочанство тога времена. На медаљама су представљене рељефне представе које говоре о победи и надмоћи над Турском. Представљени су турски војници како клече пред царем Карлом VI молећи за мир, антички и библијски симболи (Јупитер са муњом и орлом, Меркур као мировни гласник, персонификације античке победе, религије, правде, мира). У Народном Музеју у Пожаревцу се налази 11 медаља искованих поводом Пожаревачког мира, 7 различитих и 4 дупликата. Поред медаља на сталној музејској поставци изложене су и три златника Карла VI као и фотокопије гравира из Албума Ј. К. Вајса.
На фотографијама које се налазе у историјској збирци представљена је оружана турска и аустријска војска, фотографија шатора где је приказана посета грофу Одвајру, сцена битке за Београд коју називају најкрвавијом битком осамнаестог века, кола са царским поклонима, луксузна кочија за високе личности.
Медаља
аверс: Попрсје аустријског цара Карла VI у десном профилу
На сталној поставци још се налази и фотокопија Плана размештаја шатора учесника мировног конгреса 5. јуна 1718. године и фотографија бакрописа исте садржине, рад Гашпара Родеркуда (бакропис се чува у Народној библиотеци Србије у Београду). Оригинал Плана размештаја шатора учесника мировног конгреса налази се у Државном архиву у Бечу. На основу овог Плана долазимо до детаљнијих објашњења везаних за амбијент где су се водили мировни преговори.
Мировна конференција је почела 5. јуна 1718. године у специјално одређеном великом царском шатору који је био уређен за конференцију што је на плану означено великим словом А. Овај велики скупоцени шатор, који је поставила царска служба био је одређен само за преговоре учесника мировне конференције, а централни положај и величина упућивали су све присутне да се у њему одржавају, дуги, мучни дипломатски преговори зараћених страна. Тачне димензије шатора нам нису познате, али знамо да је био од плаво, пругастог смрекиног цвилиха, фатиран платном и оивичен жутим свиленим бортнама на сваком од четири велика улаза.
У близини великог царског шатора налазила су се и два шатора противника која су служила за одмор делегација током мировних преговора. На овом плану тачно је означен положај свих шатора у којима су били смештени учесници мировне конференције.