Виминацијум (Viminacium)

Почев од првих истраживања Михајла Валтровића 1882. и Милоја Васића (1902-1903), преко систематских, заштитних истраживања Љубице Зотовић (1973-1997.), па све до данас, вишедеценијски рад археолога на истраживању Виминацијума дао је прворазредне резултате и потврдио да се ради о једном од најзначајнијих археолошких локалитета у југоисточној Европи.

Од свог настанка, па све до хунске најезде 441.године, Виминацијум је имао првостепени стратешки и економски значај у источном Подунављу, а његова улога у војно-политичким догађајима римско-балканске историје, често је била пресудна. Статус стратешког пункта и најзначајнијег трговачко-пословног и културног центра стекао је захваљујући изузетном географском положају, на раскршћу најзначајнијих европских и балканских комуникација и рудоносном хомољско-звишком залеђу које је II до IV века обезбеђивало монетарну и политичку стабилност.

Настанак и развој Виминацијума, главног града римске провинције Горње Мезије, у непосредној је вези са војно-политичким и економским активностима у Царству. Према писаним изворима, у време владавине Августа, Римљани су дошли у средње Подунавље и у периоду од 13. године пре н.е., до краја Августове владавине (14.г. ), започели изградњу утврђења (praesidia ), како би створили сигурну границу у овом делу Царства. Oснивање римске провинције Мезије као граничне области, обично се датује у време Тиберија, у 14. или 15. годину, јер је тада укључена у римски порески систем.

Тачно време оснивања војног логора у Виминацијуму није познато и још увек представља предмет расправа. Почетком I века вероватно је постојао као племенско утврђење, oppidum.

Велика концентрација локалитета из млађег гвозденог доба и континуитет латенске културе на широј територији Костолца, афирмишу претпоставке о келтском пореклу имена Виминацијум, са карактеристичним наставком -acium и основом која се среће у топономастици територија насељених келтским становништвом.

Већи стратешки значај Виминацијум је добио тек од Домицијанове владе, у време офанзивне римске политике према Дачанима, што је интензивирало активности на утврђивању дунавске границе, као чврсте војне платформе за освајање Дакије. У низу већих и мањих новооснованих, римских уврђења на мезијској обали Дунава и дунавском залеђу, највећи је био Виминацијум. Након пустошења провинције од стране Дачана 81. и 85. године, Домицијан је био принуђен да предузме низ значајних војних и административних реформи које би одбрану учиниле ефикаснијом. Једна од тих мера је и подела провинције Мезије на два дела, 86 године: Горњу (Moesia Superior) и Доњу (Moesia Inferior). Виминацијум је проглашен за главни град Горње Мезије ( Мoesia Superior).

Од тада, историја Виминацијума тесно је повезана са догађајима и централном политиком Царства. Најпре су то биле дуге и систематске припреме за освајање Дакије, а затим догађаји који су од II до VI века, снажно утицали на политичко-економску историју овог подунавског града.

Након Домицијанове смрти, 96. године, Трајан је интензивирао припреме за коначни обрачун са Дачанима. Тај период је обележен обновом постојећих и изградњом нових утврђења, међу којима су Ледерата и Пинкум. У време интензивних Трајанових припрема за рат са Дачанима, као и током ратова ( 101-106. ), Виминацијум је био сабирна база римских легија, а прелазак једног дела римске војске извршен је у његовој близини, код Ледерате. Истовремено су се одвијали и велики грађевински подухвати на изградњи кључних комуникација које су провинцију повезивале са јужним, западним и источним областима Царства. У изградњи логора и инфраструктурне мреже, поред легије VII Claudia, учествовала је и легија IV Flavia.

Проблем редоследа боравка легија IV Flavia и VII Claudia у Виминацијуму поједини истраживачи решавају на следећи начин: IV Flavia је у Виминацијум дошла одмах по приспећу у Мезију, 86. године, па је затим око 89. године премештена у Аквинкум, док је у Виминацијум доведена VII Claudia, која је пре тога могла бити стационирана на доњем Дунаву.

Натписи из II и III века који се односе на легију IV Flavia, повезују се са периодима када је она замењивала легију VII Claudia која је учествовала у ратовима на Истоку.

Активно укључивање у римску цивилизацију, друштвено- политички систем и организацију, динамична комуникација са развијеним друштвима Запада и Истока, убрзали су развој и донели квалитативне новине. Осим тога, робовласнички односи и стабилна економска база стварана током неколико миленијума развоја праисторијских и протоисторијских култура на природно изузетно богатој територији, допринели су да Виминацијум постане најзначајнији војно-политички и економски пункт и највеће градско насеље на доњем Дунаву.

У првим деценијама II века космополитска политика Хадријана и гесло Pax Romana, дали су велику слободу регионалним подручјима. Међу њима је био и Виминацијум који је 117. године, за време Хадријана, стекао статус града са ограниченим римским правима ( Municipium Aelium Viminacium ) и постао највећи и најразвијенији град у провинцији. Истовремено је основана, независна и цару подређена, рудничка област у Пинкуму (Велико Градиште), чиме су створени предуслови за даљи политички и економски просперитет читаве браничевске области.

Период III века, посебно је буран у политичкој и економској историји Виминацијума, обележен значајним војним активностима на Истоку које су пратиле и велике економске тешкоће. У таквим околностима, значај виминацијумских трупа као и његови свеукупни војни и привредно-економски потенцијали, представљали су фактор стабилности и одржавања Pax Romana. Након динамичног просперитета током династије Севера (193-235.) и Каракалиног едикта из 212. године, у време Гордијана III, 239. године , дошло је до промене у правном статусу града који је проглашен за колонију (Colonia Viminacium), са правом ковања локалног новца. Ови догађаји били су од пресудног значаја за политичко-економску стабилност у време појачаних војних активности на одбрани балканских провинција.

Од четврте деценије III века, Виминацијум је пружао значајну помоћ војним трупама и бројним царевима на путу ка Истоку или по повратку у Рим. У таквим околностима, елитне војне трупе и економски центри Виминацијума, са значајним рудним залеђем и ковницом новца изузетне емисионе моћи, постали су један од најзначајнијих фактора стабилности Империје. Криза која је потресла Царство у другој половини III века делимично се разрешила у близини Виминацијума, победом Диоклецијана над Карином 284. године, којом је започела владавина балканских царева, и материјална и духовна обнова ослабљеног Царства.

У IV в. Виминацијум је епископско седиште са потврђеним епископима, Амантином и Киријаком из 343/344. и 356. године.

Хунска разарања, 441. године прекинула су економски и културни просперитет Виминацијума. Након тога, његову територију су населила германска племена која су у својству федерата, учествовала у одбрани Царства. Културне промене документују откривене некрополе германске популације на лок. Бурдељ и Више гробаља. После великог разарања, избегло становништво се враћало у разрушен град, а виминацијумски радионички центри су наставили своју производњу прилагођену новим друштвеним околностима.

У време Палеовизантије, за време Јустинијана ( 527-565.), Виминацијум је обновљен као рановизантијски Виминакион под јурисдикцијом Primae Justinianae. Његову изградњу помиње Прокопије. Остаци рановизантијског бедема из VI века, са две куле у функцији преграде између водотокова Млаве и Дунавца, археолошки су поуздано потврђени на локалитету Светиња. Крајем 584. године Виминацијум су заузели Авари. Око 600-те године поново се помиње као византијска војна база у рату против Авара, северно од Дунава. Насељавање Словена током VII века означило је гашење овог великог мезијског града. Насеље Костолац носи назив по римском, castellum-u, на чијим је рушевинама словенско становништво формирало своје насеље.

О значају који је Виминацијум имао у сектору подунавског лимеса сведоче бројне царске посете које су резултирале великим инвестицијама у градњи и обнови јавних здања и инфраструктурних система. На путу од Запада ка Истоку, и при повратку, најчешће у вези са војним операцијама, у њему су боравили: Хадријан, М. Аурелије, С. Север, Каракала, А. Север, Гордијан III, Филип Арабљанин, Т. Деције, Т. Гал, Емилијан, Диоклецијан, Константин, Констанције, Јулијан и Грацијан.

Јединственост Виминацијума чине његове некрополе и преко 30,000 откривених предмета, на основу којих се у потпуности реконструише материјални и духовни живот античког човека и динамичне интеркултуралне везе овог града са другим регионима Царства, у периоду од I до VI века. Они представљају основ за проучавање римске провинцијске културе на територији Србије. На ширем плану, они се указују као драгоцена сведочанства о романизацији и новим цивилизацијским стандардима које је на просторе Браничевског округа донела античка цивилизација.


Драгана Спасић Ђурић
Музејски саветник - археолог